Рјечник

Меморији је потребан говор

Већина људи памти свој први дан у школи. Многи од њих се ипак не сећају шта је било пре тога. Скоро да немамо сећање на прве дане нашег живота. Али зашто? Зашто се не сећамо искустава које смо имали кад смо били бебе? Разлог лежи у развоју. Говор и меморија се развијају готово истовремено. Да би се нечега сетила, особи је неопходан језик. То значи да мора имати речи којима би означила своја искуства. Научници су децу тестирали на различите начине. Том приликом дошли су до занимљивог открића. Чим науче да говоре, деца забораве све што је било пре тог тренутка. Зато је почетак говора истовремено и почетак меморије. Прве три године живота деца уче огроман број ствари. Свакога дана доживљавају нове ствари. У тој животној доби стичу многа важна искуства. Па ипак све то нестане. Психолози овај феномен називају инфантилном амнезијом. У памћењу остају само ствари које су деца у стању да именују. Аутобиографско памћење чува лично доживљено. Ово ради на принципу вођења дневника. У њему је записано све што нам је у животу важно. На тај начин аутобиографска меморија формира наш идентитет. Али њен развој зависи од учења матерњег језика. Њу можемо активирати искључиво путем говора. Ствари које смо као беба научили нису нестале. Све оне су меморисане негде у мозгу. Једино их се не можемо сетити... Заиста штета, зар не?